Stonehenge - paganski hram
Što je bio Stonehenge? Veliki zagonetni kameni krug Stonehenge u engleskoj grofoviji Wiltshire severno od Salisburyja. Stonehenge se smatra svetištem, ali se nagadja nije li bio i u službi astronomije. Rašireno ali sasvim pogrešno je verovanje da su Stonehenge sagradili druidi. Zapravo je Stonehenge napravljen pre otprilike 4000 godina, u neolitiku, za vreme mladjeg kamenog doba. Time se iskljucuju Rimljani kao graditelji jednako kao i Kelti, koji su se tek u 6.st. pr.Kr. pojavili u Engleskoj. Prema tome, tvorcima Stonehengea smatraju se nepoznati narodi koji nisu znali ni citati ni pisati. Otada je nekoliko puta prepravljan, najnovije je preuredjenje bilo 1400 g. pr.Kr., u ranome bronzanom dobu, kad je dobio današnji nepotpuni oblik. Toliko se sigurno zna, ali je mnogo neizvesnija tocna namena ovog zdanja koje izaziva strahopoštovanje. Cemu je takva gradjevina služila ljudima neolitskog doba koji ne samo da nisu poznavali astronomiju, i tajne svemira vec nisu niti znali pisati? Je li Stonehenge bio Suncev hram, Meseceva zvezdarnica, vrelo isceliteljske energije, izvanzemaljski spomenik? Postoji o tome mnogo teorija, od onih tajanstvenih do apsurdnih. Puno je toga napisano o navodnom poistovjecivanju kamenja s bozanskim dogadjajima, što dovodi do mogucnosti da je Stonehenge složena astronomska zvezdarnica. Stonehenge je geometrijski i astronomski tocno usmeren, pa tako slici mnogim drugim kamenim tvorevinama kojih još ima u Europi. Tajanstveni graditelji megalitskih krugova trebali su biti sjajni astronomi. Kameni za markaciju, skele i urezi u brdima, sve to postoji i uz njihovu pomoc mogle su se promatrati zimska i ljetna ravnodnevnica te kretanja zvezda. Primerice, istina je da se crta izmedju Heel Stonea i Altarova kamena podudara s mestom izlaska sunca za ljetnog suncostaja. U svakom slucaju, kao sto su istaknuli Janet i Colin Bord u knjizi Drevne tajne u Britaniji, nedavno su istraživaci pronašli nedostatke tih poistovecivanja, pa bi stoga trebalo nanovo razmotriti ovu mogucnost. Prirodna energija Potpuno razlicita teorija o nameni Stonehengea potece iz narodne predaje koja tvrdi da, poput ostalih megalita, njegovo kamenje ima iscjeliteljsku moc. To je uverenje dokumentirano još u dvanaestom stoljecu, u knjizi Geoffreya iz Monmoutha Povijest britanskih kraljeva. Nadalje, za vrijeme istraživackog programa Zmajev projekt, koji je 1978. zapoceo istraživac Zemljine energije Paul Deveraux, prikazano je da barem jedan od uspravnih kamena Rollrighta u Oxforshireu pokazuje brze fluktuacije magnetske energije i jako magnetsko polje. Zanimljivo je da su ljudi slomljenih udova stoljecima posjecivali Rollright Stones, vjerujuci da ce im kamenje pomoci, a današnja bolnicka terapija otkrila je da elektromagnetizam ubrzava postupak zacjeljenja slomljenih kosti, Je li i to tek slucajnost? Možda su te sile bile poznate graditeljima Stonehengea i ostalih megalitskih zdanja, pa su ih za tu svrhu podignuli na mjestima djelovanja Zemljine prirodne energije. I opet, Zmajev projekt je pokazao da su mnogi megaliti smješteni na mjesta s geološkim poremecajima, ili u njihovoj blizini, poput tektonskih intruzija ili radioaktivnih podrucja. Pri razmatranju Zemljine energije, neizbježno se dolazi do zmajevih linija, ravnih zamišljenih crta koje spajaju prethistorijske i pretkršcanske spomenike, sveta mjesta i drevna magicna podrucja i koje vizualno ocrtavaju gustu mrežu podzemnih kanala zemljine energije. Iako je tu ideju prvi put ozbiljno primijenio na britansko otocje 1921. istraživacki amater Alfred Wtkins, u Kini je stvarnost lung meia ili «zmajevih tragova» (što je i nadahnulo naziv Devereuxova projekta) prihvacena vec stoljecima. I ne samo to; ta ideja daje intrigantnu paralelu sa shvacanjem o energetskim tockama koje su temelj akupunkture, još jedne drevne kineske tradicije. Na Zapadu, tema o Zemljinoj energiji još uvjek potice kontroverzne stavove, ali više nema sumnje u njezino postojanje ni snagu. Jedno snažno iskustvo o njezinu djelovanju doživio je zapanjeni mladic William Lincoln 25. kolovoza 1974. uvecer. On i trojica prijatelja ušli su u prsten koji su tvorila stabla bukve oko okrugla drevnog nasipa koji se zove Chanctonburry Ring, sjecišta pet energetskih linija na vrhu brežuljka Washington, West Sussex, kad ga je iznenada neka nevidljiva sila podignula u zrak više od metra. Tamo je ostao barem 30 sekundi, lebdeci vodoravno i urlajuci od straha, a zatim je pao na zemlju. Moglo bi to biti samo sjecanje o snazi prošlosti koja se ponekad javlja cak i u sadašnjosti.
Evo jos jedan tekst, pa ako nekog zanima nek cita.
Стоунхенџ (енгл. Stonehenge) је грађевина из неолитика и бронзаног доба, налази се у околини Аменсберија у Енглеском округу Вилтшир, отприлике 13 km северозападно од Солсберија. Стоунхенџ је део УНЕСКО-овог пописа Заштићене баштине од 1986. године.
Праисторијски споменик на Солсберијској низија, север Солсберија, у југозападној Енглеској датира из млађег каменог до старијег бронзаног доба (3000 - 1000. пне). Спада међу мегалитне споменике јер је грађен од огромних камених блокова. Није познато којој је сврси Стоунхенџ служио нити који је био мотив његове изградње, али већина познавалаца сматра да је имао улогу у паганским ритуалима тог времена.
Он нема јединствену структуру, него серију структура које су измењиване и поновно грађене за време периода од 1500 година. Мало је познато о његовим градитељима. У 17. веку енглески сакупљач старина Џон Обри изложио је теорију да је то друидски храм. Друга је претпоставка да су сами Римљани саградили споменик. Обе су претпоставке оспорене у 20. веку када је доказано да је Стоунхенџ саграђен 2.000 година пре доласка друида и Римљана на то подручје. Данас се сматра да су неолитски народи британских острва започели градњу Стоунхенџа прије 5.000 година.
Стоунхенџ
Ископавања Стоунхенџа 1950-тих су показала да је споменик грађен у три главне фазе. Најранија је довршена отприлике 2900. пне. Састоји се од кружног јарка пречника око 110 m и дубине од 1,5 m. Археолози сматрају да су се као мотике користили јелењи рогови. У другој фази која је трајала од 2900. до 2500. пне подигнуто је више дрвених дебала које су ставили у средиште јама. На северу одакле се улазило у храм су такође подигнуте и греде. Стоунхенџ је увелико промењен за време треће фазе градње, која је трајала од отприлике 2550. до 1600. пне. Отприлике 80 стубова (тзв. плавих камена, због њихове боје) од вулканских стена је подигнуто у два концентрична круга у средишту места. Стубови су стигли с планина Пресели у југозападном Велсу, смештених 220 km од Стоунхенџа. Превоз тих стубова, од којих сваки тежи четири тоне, био је невероватан подухват који се одвијао по мору, рекама и копну. За време те градње убрзо су стубови померени и донесени нови, пешчани, из Марлборо долине, 40 km северно од Стоунхенџа. Подигнуто је 30 монолита у кругу од 33 m пречника. На њих су додани још и "надвраци" који су чинили прстен на ступовима. Тако два ступа са гредом на њима чине лук зван трилитон (од грчког што значи три камена). Од изворних 30 данас стоји још 17 ступова и 6 "надвратака". На сеевероистоку се налази отвор те тако има облик поткове.
На британским острвима се налази више од 1000 камених кругова, но Стоунхенџ је јединствен међу њима. Зашто је Стоунхенџ саграђен остаје непознато. Многи се научници слажу да је морао бити свето или посебно место религиозних ритуала и церемонија. Многи сматрају да је Стоунхенџ саграђен од поштоваоца Сунца. Отвор у кругу је окренут према љетном изласку Сунца. У Ирској је сличан споменик Њугрејнџ, саграђен приближно у исто време окренут према зимском изласку Сунца. Раних 1960-тих амерички је астроном Џералд С. Хокинс изложио теорију у којој је Стоунхенџ звездарница и календар изненађујуће сложености и та теорија је и данас веома популарна. Он је сматрао да су стари људи помоћу Стоунхенџа предвиђали астрономске појаве, укључујући и краткодневницу и дугодневницу, па и помрчења Сунца и Месеца.
Данашњи научници могу само нагађати о томе шта је Стоунхенџ значио његовим градитељима и шта их је нагнало да уложе толико рада и пажње његовом стварању.
До самог почетка 20. века, већина монолита која сачињавају Стоунхенџ није се налазила на својим оригиналним локацијама. Разлог томе је повећан број посетилаца који су се често пењали по монолитима и на тај начин их помицали. Проведене су 3 фазе конзерваторских радова везаних уз заштиту Стоунхенџа од даљњег пропадања. Пало и оштећено камење је врло успешно и пажљиво замењено и постављено на првобитне позиције. Стоунхенџ је додат у УНЕСКО-в попис Заштићене баштине 1986. године.
